Култура

ГОРАН КОМАР: “МОКРИНЕ КОД ХЕРЦЕГ НОВОГ” – КЊИГА ПОСМАТРАЊА И ЕМОЦИЈА

„Мокрине код Херцег Новог – Бокешки град у селу“  нова књига   др  Горана Комара представљена је синоћ на Мокринама,  уз цркву Светог Пророка Илије, након вечерње службе.

Покровитељ овог значајног издања, угледни новски привредник и ктитор, Никола Никша Гојковић,  истакао је да му је сарадња  са др Гораном Комаром чинила част па вјерује да ће бити настављена. По његовој оцјени аутор је Мокрине представио у оном изворном, њежном  смислу, тако да су и они који су овдје одрастали сагледали на другачији начин   љепоту мјеста, тих  малих улица, начина на које су саграђене и повезане.

И према оцјени Зорана  Лазаревића, књига је резултат   вансерисјког ангажмана, тим прије што смо навикли да нам Горан Комар, као историограф, првенствено покаже и тумачи документата.

– Ова књига уз тај моменат  има и димензију више. Први пут, Горан није тумач већ посматрач.  Забиљежио је  нешто што ми не примјећујемо, вјероватно зато што смо унутар те приче, рекао је Лазаревић и сугерисао да књигу треба читати више пута и посебно да о њој треба разговарати  да бисмо открили  како је аутор све преточио у сјајну матрицу ,везану за читаву Топаљску комунитад коју су стварале Мокрине и сва новска загорска села.

-Људи из ових крајева су били учесници у градској управи.Они су кројили судбину  града. Као што сам сигуран да и данас у традиционалном,националном, културолошком смислу, ова села и засеоци представљају  Топаљску комунитад  у њеном најљепшем смислу . Она представљају Херцег Нови на најквалитетнији начин и због тога треба да будемо поносни. Мислим да је то једна од инспирација која је Горана опредјелила да овако наслови  књигу.

И Лазаревић је признао да је тек након што је прочитао књигу Горана Комара обратио пажњу  на  начин градње на Мокринама.

-Видим да кроз Лазаревиће заиста иду улице. Степеништа су иста она инспирација као што су у Херцег Новом. Ми смо град скалина и наша села су села скалина. Наше тараце су тргови. Сад су и наша  гумна или гувна постала тргови. Она су раније имала економску сврху , али кад данас дођу људи са стране и погледају ову љепоту,  чини им се као да су дошли у неки добро организован град. Шта су бистијерне и камени олуци него наши аквадукти – и опет град!

Лазаревић је поменуо и ноте од соли које наводи Горан Kомар  и сеоска  гробља  као културни феномен.

-Наши споменици су нешто што можемо да назовемо живим надгробним споменицима. Мислим да је наша обавеза да будемо свега тога свјесни, да подржавамо и волимо ову причу,јер она је пуна емоција .Зато сам и рекао да је ово књига посматрања. Овдје  ми се чини да је суптилност,људскост,приврженост најважнија ствар. Коначно, кроз   поговор књиге  Комар  посебно исказује  емоцију  и наду  да ће ова наша села да наставе да живе.Један од начина који је најбољи,који је саборни и обједињујући,који нам даје ту енергију су ови наши скупови,  рекао је Лазаревић.

Горан Комар је нову књигу представио саопштивши  неколико чињеница  које сматра  важним  за историју Херцег Новога и Мокрина.

На првом мјесту било је  велико дјело обнове Пећке патријаршије  1557.године.  када су се и  у нашем граду догађали процеси који су са тим  били у  складу. Поправке и живописања, изнова , мале Светоуспенске савинске цркве било је израз колективног ктитирства цијелог народа ,цијелог Савинскога братства, и оно се десило 1565. .године.

–  У Савини је ликовним језиком изражен народни програм одржања. У Боки су у 17. вијеку најокретнији српски трговци даривали цркву, али универзалну, васељенску цркву, у физичком обухвату: Светогорску лавру, Јерусалим – Цркву Христовог гроба, и другу Свету гору Мојсијеву – манастир Свете Катарине на Синају. У нашем граду се догодило да баш у вријеме када Мокрињани подижу  ту стару сркву Свете великомученице Варваре, забиљежену у млетачким документима  1690. године, што значи да је постојала и у турско доба, да тада буду остварени највећи тестаменти њихових сусједа са Пода и Топле, 1742. и 1744. године. Баш у години обнове парохијалне цркве Свете Варваре, свједочи натпис, такође ктиторски, обновљена је парохијална црква Светога Вазнесења Господњег, објаснио је Комар.

Вјерујте , није било могуће да те 1744. млетачки провидур па и млетачки Сенат не знају да се то дјело догађа. Дакле, постојала је толеранција и Мокрињани су  успјели и инсистирали на правном континуитету  из периода османске окупације а Млетачки Сенат је то испоштовао. Овдје можемо препознати толеранцију и слободу вјероисповјести , да се изразимо неким модерним језиком, поручио је Комар.

Подсјетио је и на примјер из Бијеле, како је рекао, најсретније колективно сачување  средњовјековне старине   у освит 19. вијека, без сличног примјера у Боки. Ријеч је о апсиди  црквене зграде из Средњег вијека ,  13. и 14.   из времена Немањића. 

Према његовим ријечима  у Топаљској  општини па и Мокринама у 18. вијеку   изведена  су  дјела  побуђивања  неугасиве  енергије  вјере којом су наши  стари живјели.

– Мокрињани истрајавају на правном статусу своје парохијске цркве 1744. постављајући образац велике Светоуспенске цркве манастира Савина о чијој ће се градњи старати свето братство савинско нешто касније,  између 1776. и 1799. године.То дјело је подстакао  велики савински игуман Арсеније Милутин Калуђеровић. Он је живио са Мокрињанима и свакако служио у мокринској цркви и са свештеницима Лазаревићима се сретао.

Поменуо је Комар и локалитет  Подзирине,  у Игалу, мјесто старог маслината  и ћелије манастира Добрићево… а та ћелија  је опет  могућа копча ка  савинским оцима, градитељима велике савинске цркве.

 Вијеком велике обнове окарактерисао је   Комар 18. вијек, уз оцјену  да ништа  тада  ни у Новом нити у Мокринама није започело са нулте тачке.   А када су  Новљани  ушли у вијек аустријске окупације која је плански настојала да  кида  органске нити  са  светим Пећким огњиштем, црква и народ  у Боки супротставили су се сачувањем свог укупног  градитељског  и умјетничког стваралаштва поствизантијске традиције које су неријетко  уклапане у западноевропску  праксу.

– Православни културни модел нашао је тада свој израз у дјелима колективног ктиторства и задужбинарства. Српске фондације и задужбине ставиле су град Нови по њиховом броју одмах иза Београда.

Комар је  подсјетио да су Мокрине  подизане у завршници 19. и почетком 20. вијека, а према његовим ријечима  тај  пут  је припада исељеницима, житељима овог орјенског крша , онима који су препловили Атлантик и у  америчким рудокопима створили новац за подизање одличних стамбених кућа које су  Мокрине учиниле градом на селу.

Тај свијет је  и у рушевинама импозантан, оцијенио је Комар и нагласио да, између осталог и због  тога  не можемо  гасити наду у његову обнову.

-Када гледам укупни ход овога мјеста, историјски и дохватљиви,  када на страну ставим све идеолошке и политичке системе ,   ја видим само један  период угињања, растакања и слома, другу половину  20. вијека. Пошто су Мокрине дјело православне заједнице ја наду у обнову Мокрина  видим у великом црквеном покрету који данас изводе  дјеца овога града.

Промоција нове књиге Горана Комара биће организована и у Херцег Новом.

Tags

Повезане Вијести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close