Култура

СТЕВАН КОПРИВИЦА: ПОСЛИЈЕ КОРОНЕ ЧОВЈЕК ЋЕ ДА ПЈЕВА, ОПЕТ И ОПЕТ!

Не знамо како ко броди овим непрегледом промјена и лоших новости које се односе на корона вирус, али знамо да их сви пратимо непрестано. С друге стране, сигурни смо да има оних који, и у потпуно промијењеним околностима, колико је могуће “издома” раде све што су радили раније и што ће радити и послије овог чудног времена у коме страхујемо од руковања, загрљаја, разговора… Да би то вријеме прекратили, а невољу савладали, одлучили смо да провјеримо како дјелује “КУЛТУРА КОНТРА КОРОНЕ“. С обзиром на то да је сутра (27.март) Свјетски дан позоришта, први наш саговорник је драмски писац, Стеван Копривица.

– Ми смо, многи и не знајући, ово вријеме пошасти, означили једном литерарном, књижевном синтагмом. За све што се данас догађа каже се “у доба короне”. То је директна парафраза Маркесовог наслова “Љубав у доба колере”. Опет, по ко зна који пут, живот подражава књижевност, иако би, по теорији, ваљало да је обратно. Kорона је изврнула цио свијет наглавачке, зашто не би и ову теорију, климаву као и све теорије или догме. Kорона је смртоносна болест, ништа мање ни више од тога. Али, претвориће се, када човјек пронађе начин да је уништи / а хоће, мора, нема му друге/ и у глобалну метафору , као што је био случај са кугом, која ће давати повода да се пресели у позориште, филм, књижевност. Тада ћемо бити безбједнији, метафора не убија, а могуће је и мудрији, обазривији, племенитији , људскији него што смо били прије овог “алијена”, малог шкарамбеча који нам разара плућа и отима дах. Ваљда. Док не дође до тога, на човјеку је да својим дјелањем пружи отпор болести, да се одупре и сопственој глупости, неукости, бахаћењу, да се суочи са заблудама које знају да трају и вјековима, да магијско мишљење замијени прагматичним и рационалним, искуственим, не би ли достојанствено опстао. То дјелање мораће да обави дома, јер на Савинском гробљу, Чепурцима, Бежанијском гробљу, Мирогоју, паришком Пер Лашезу, лондонском Хајгејту нема ничег другог осим смртног мира и ништавила. “Ничег нема” рекао би Арсен Дедић. А да би нечег било, мора бити нас. Живих и здравих. Лако ћемо послије изаћи ” издома”.
Ја , поред стриктне изолације / јер сам себи допустио да будем ризична група/, имам лични сукоб и проблем са короном. ТО нешто (IT, диван наслов великог хорор мајстора Стивена Kинга) је осујетило премијеру мјузикла ” Са друге стране јастука” којег сам писао по Бајаганим пјесмама, премијера је била предвиђена за средину априла у Позоришту на Теразијама у режији Југа Радивојевића, одгодило је почетак проба за представу ” Зелена чоја Монтенегра” моју драматизацију романа Мома Kапора коју би требало да режира Никита Миливојевић у копродукцији Будва град театра, Београдског драмског позоришта и Градског позоришта из Подгорице. ТО је учинило да Градско позориште чији сам директор нема представе. ТО ме спријечава да дођем до Херцег Новог. ТО ме је баш лоше задужило. Мене, као и цијели свијет, ама увијек се креће од властите коже. Градско позориште је прво “повукло ногу” у on line емитовању представа за дјецу. За инат корони. А обустављене представе ће једном изаћи пред публику. Биће то мој лични знак да је ТО отишло у врага, гдје му је и мјесто. Дотле, сједи се дома.

Дома је у вријеме куге Шекспир написао најбоље комаде, “Хамлета” и

“Магбета”, да не би куге не би било Бокачовог “Декамерона”… Ја нисам ни Шекспир, ни Бокачо, али није ни корона куга, мада се труди да буде. Kуге нема, а оно написано ” у доба куге” је остало. И, ко је онда јачи?
Kада ТО мине, предстоји нам да се снађемо у новом свијету . Ништа више неће бити исто. Kао послије ратова, послије великих поводања, земљотреса. Душан Васиљев је написао ” Човек пева послие рата” пјесму коју је величанствено говорио Беким Фехмију. Препоручујем, има на Yоu Tube. Човјек ће да пјева , опет и опет!

Tags

Повезане Вијести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close