Друштво

УМХЦГ: ГЛОБАЛНИ ДАН ПОДИЗАЊА СВИЈЕСТИ-ПРИСТУПАЧНОСТ ЈЕ ПРЕДУСЛОВ СВАКЕ НЕЗАВИСНОСТИ

Данас, на овај важан датум за цијело црногорско друштво, уз честитку свим црногорским грађанкама и грађанима, из Удружења младих са хендикепом, подсјећају на Глобални дан подизања свијести о приступачности, који се обиљежава сваког трећег четвртка у мају.

Осим независности државе потребна нам је и независност сваког појединца и створене могућности за његов сврсисходан и испуњен живот. То је могуће само уколико држава створи услове за живот у заједници особа с инвалидитетом, без препрека, биле оне инфраструктурне, административне, односиле се на информације и комуникације, или на технологиије, услуге, сервисе и саобраћај. Све су ово посебни, значајни и неодвојиви сегменти приступачност, наведено је у саопштењу Удружења младих са хендикепом.

Заједнично овим важним датумима, црногорском Дану независности и Глобалном дану подизања свијести о приступачности, је прокламовање слободе, достојанства, слављење и подржавање различитости, једнакости, независност, слободно и самостално кретање, живот у својој заједници, јаке и независне институције и оснажени појединци, и у крајњем изједначавање могућности.

Глобално, данас се овај дан обиљежава с акцентом на дигиталну приступачност (технологије и интернет), док ми и после толико година још говоримо о основним аспектима приступачности, каскајући тако за модерним достигнућима и свијетлим примјерима на нивоу свијета и Европске уније. Пребрајамо, а не знамо број, неприступачних институција, па ни оних новосаграђених након усвајања Закона о уређењу простора и иградњи објеката, којим је дефинисана обавеза и стандарди приступачности још од 2008. И даље објашњавамо да приступачност нијесу само рампе и лифтови, те да је универзални дизајн благодет цијелог друштва. На крају, и даље се боримо за правилно дефинисање и примјену концепта разумних адаптација, који се у Црној Гори потпуно злоупотребљава. Разумне адаптације подразумијевају прилагођавања за појединце у конкретним ситуацијама, која притом нијесу дефинисана као стандард за заједницу, а не никако као економску исплативност за онога ко треба да их омогући, како то цнорогсрке институције па и Закон о забрани дискриминације третирају.

Не смије бити скупо приступачно окружење, производи и услуге, саобраћај, информације и комуникације. Не смије бити недостижно образовање, нити посао или становање.

Да бисмо имали иоле изједначене могућности потребно је да постоји приступачна средина, објекти, превоз, могућност за размјену информација, одговарајуће асистивне технологије и средства. Зато је приступаност право особа с инвалидитетом.

Да би се сваком појединцу омогућило да самостално живи и учествује у свим аспектима живота, на једнакој основи, потребно је обезбиједити све оно што приступачност подразумијева. Неке од препрека, које су супротност приступачности, се у неким ситуацијама, не и увијек, могу уклонити активношћу саме особе (нпр. неинформисаност), неке се могу уклонити промјеном понашања људи у окружењу (социјална дистанца, предрасуде, дискриминација, административне препреке), али физичке препреке у окружењу се могу уклонити само планским, пажљиво осмишљеним ђеловањем свих оних који граде то окружење. Да би се то постигло, неопходно је успостављене стандарде, које изграђено окружење треба да има, примјењивати у пракси, без изузетка.

Неприступачно окружење, објекти, саобраћај, услуге, информације, комуникације и технологије су посљедица друштвеног приступа према особама с инвалидитетом, оног који нас види као пасивне, беспомоћне, или мање важне за једну друштвену заједницу. Не тражимо да се природно окружење руши, тражимо да оно изграђено буде једнако наше, као и свих других у Црној Гори.

Тражимо да оно што људска рука ствара не буде само у корист већине, да све што дизајнирају и стварају људи да би користило људима – мора да буде приступачно, погодно за употребу за сваког члана друштва, да може да се прилагоди људској разноликости, а прије свега да омогући слободу несметаног кретања свим људима у било ком простору (за становање, на улици, у јавном превозу, у јавним зградама, објектима опште намјене, онима у којима се пружају услуге…).

Зато очекујемо од премијера Марковића да нас након скоро пола године од када је наложио инспекцијску контролу у дијелу стамбено-пословних објеката обавијести о резултатима и исходима наведених контрола, али и да, како смо и тада тражили, наложи овакву врсту контрола и у јавним објектима и објектима у власништву државе. Ово су притом једине, јавности познате, контроле које су најављене или спроведене у дијелу обавезних елемената приступачности, док су на другој страни, само особе с инвалидитетом покретале поступке за заштиту од дискриминације по основу инвалидитета због неприступачности јавних површина и објеката у јавној употреби. Зар та чињеница није довољна за државу и њене институције као показатељ опште свијести али и односа и одговорности према особама с ивалидитетом?

Свако кршење стандарда приступачности од стране инвеститора, пројектаната, извођача радова, ревидената или инспекције мора се санкционисати, али и сви они у низу у зависности од одговорности обавезати да сопственим средствима и изворима исправе пропусте у дијелу стандарда и обавезних елемената приступачности. Тек тада ћемо имати систем одговорности и желљено стање – „зрело“ за санкције и награде за приступачност, наведено је у саопштењу Удружења младих са хендикепом.

Tags

Повезане Вијести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close